Royksopp: Junior
Prve glasine o trećem studijskom albumu ovog norveškog dvojca klele su se da će on izaći u martu 2008. godine. I premda su se zaradovali i oni koji su kanda i zaboravili da Royksoppi uopšte postoje [ili su barem bili ubeđeni da su u međuvremenu - prestali], ubrzo je postalo jasno da je uzbuna bila lažna. Onda smo disk očekivali negde u oktobru, ali i dalje ga nismo dobili… Za uzvrat, oni su promenili izdavačku kuću, a koji mesec kasnije su se namolili i da ažuriraju sajt. I onda, sa samo godinu dana zakašnjenja, prvi singl! Happy up here zavrteo se najpre na BBC Radio One-u, no – onima koji su se oslanjali na mejling listu benda, obaveštenje je stiglo malčice prekasno. ‘Fala pirateriji, očajni low-bitrate radio ripovi iznikli su po rapidu nedugo potom, a ubrzo je stigao i spot. Sa smeškom na licu klimali smo glavom u ritmu tam-tam-ta-ram, i zaista bili srećni tamo gore - to su Royksoppi!! Pa je još i prvi singl vukao neki šmek uvodnih numera, onih gotovo widescreen, sa prvog albuma – Melody A.M.
A onda smo dočekali i celog Juniora i shvatili da to i jeste bio pokušaj da se napravi neka ne-toliko-upbeat stvar sa nežnom razradom i nadgradnjom jednog motiva iliti sempla, kakve su bile So Easy i Eple na prvencu. Ipak, dok se tamo atmosfera stvarala i širila, ovde je odmah seče The Girl And The Robot. Saradnja sa Robyn. Bejaše mi čudno prvi put kad pročitah da se to planira, ali ‘ajde. Netipično za Royksoppe, vrlo napadno mainstream, svakako danceable, stvar koja nikako nije predstavljala napredak u tekstovima, koji je zaista bio evidentan i neprekidan tokom prva dva albuma [kažem, tokom, jer su oni predstavljali toliko skladne celine da su se zaista slušali od početka do kraja]. Komercijala. Fino upakovana, doduše. I to samo po sebi nije loše, samo… nije se baš stopilo sa horizontom očekivanja. Ipak, ovakva stvar je verovatno i bila potrebna, stoga potpisnik ovih redova neće biti prestrog i priznaće da vrlo rado skakuće uz istu. Ostatak albuma, pak, sasvim fino teče. Royksopp Forever na koji sekund preti da postane rimejk Royksopp’s Night Out, ali samo na koji sekund. Ipak je zanimljivija i dobrih nekoliko minuta kraća. A i True to life je tu negde. Gostovanje Karin Dreijer iz The Knife-a bilo je sasvim očekivano nakon fenomenalne What Else Is There sa drugog albuma. Samim tim, to ne može biti onakav bum – i dok je сентименAт WEIT izneo dobrim delom upravo njen vokal, ovde je slušamo u bržim kompozicijama – glas jeste specifičan, samo nema prostora da se koncentrišemo na njega, čak ne uvek ni na reči – ako ne gledamo tekstove dok preslušavamo.
Sasvim korektan album koji je trebalo da predstavi kompromis između prva dva. I uspeo je, zapravo, ali zato je ni tamo ni ovamo. Nešto između brzih i mističnih dens trekova specifičnih tonskih boja, slojevitih razrada naizgled jednostavnih formi i jakih lirika, i laganih chill melodija nežnih vokala koje zvuče gotovo usamljeno ali umeju da obaspu slušaoca toplinom… Sve što smo voleli kod Royksoppa je tu. Možda malo čudno poređano, i možda neki od nas nisu navikli na polovična [albumska] rešenja, barem kada o ovom sastavu govorimo.
A sad, privatno: Hoće li neko da kupi kartu za InMusic pa da odem na Royksoppe koji su u Puli par nedelja ranije? Mmm? Želiiim 
( 0 )
April 29th, 2009
Napisala Leva Glava
Maxïmo Park
Prema last.fm-u, Maxïmo Park [čita se maksiiiimo] je indi rok bend koji je iz severoistočne Engleske. Ali to nije bitno. Uopšte. Teško ih je svrstati u samo jedan žanr, a ja se neću ofirati i etiketirati ih kao “indie”, jer kao što sam rekla, to je sasvim nebitno.
I testify of having guilty feelings, I must confess I’d like to be caught stealing.
[I više mi se sviđa ovaj spot od onog kog su naknadno snimili.]
Zašto volim ovaj bend? Prvo zbog bittersweet tekstova (npr. Going Missing, By the Monument, ili Roller Disco Dreams), zanimljivog stila sviranja, ali i cele te neke aure nervščika koja prati pevača Paul Smitha dok ih izvodi. Uvek mi se čini kako je nervozan, kako želi što pre da ispriča/otpeva to što ima, jer će jednostavno pući ako to ne uradi. Kad on to peva, mislite/verujete da peva baš o vama i da ste mu upravo vi pomogli da napiše taj tekst, jer se upravo vama isto dogodilo.
npr. Roller Disco Dreams
..This bed’s too tight
I stepped upon your records in the night
Put on your favorite skirt
I’ve got a plan that’ll never work
(album Quicken the Heart)
Ukupno su izdali dva albuma, A Certain Trigger, i Our Earthly Pleasures, dok treći Quicken the Heart izlazi 11. maja (ivećjeprocureonainternetovimaalijavamtonisamrekla). Prvi album je izdat početkom 2005. godine i dobio vrlo visoke ocene od renomiranih britanskih muzičkih časopisa.
Iako su, kao i svi bendovi koji izdaju uspešan prvi album, bili u opasnosti da izdaju isti i predvidljiv drugi album, vrlo uspešno su prevazišli tu prepreku albumom Our Earthly Pleasures. Muzički stil je ostao isti, ali je primetna promena u tekstovima. Nema toliko vrcavosti, kao na prvom albumu, osim možda u Our Velocity: I buy books, I never read, and then I’ll tell you some more about ME! Ima više gorkog nego slatkog-Are you hopeful or just gullible?
Ako želite da nešto da slušate dok idete ulicom i jedete omiljeni sladoled, onda je za vas A Certain Trigger. Ako želite da se preispitujete, onda je vaš Our Earthly Pleasures. A šta je sa onima koji žele da se preispituju dok jedu sladoled? E, time dolazimo do Quicken The Heart.
Iako još zvanično nije izašao, zahvaljujući internetu dobijamo mnoge lepe stvari pre vremena, pa tako i ovaj album. Na ovom albumu su uspeli da integrišu zvuk sa prvog, i tu neku mračniju stranu sa drugog. Poslušajte prvi singl The Kids Are Sick Again i biće vam jasno o čemu pričam.
Pesme koje vas teraju da igrate i da pritom isplačete dušu su ono što označava ovaj album. Iako ne ne ulazi u uvo a prvo slušanje, svakim sledećim slušanjem vam se otkriva “ono nešto” zbog čega i dalje želite da vrtite taj album. Recimo, meni su sada apsolutni favoriti Roller Disco Dreams i In Another World (You’ d Have Found Yourself By Now). Pre nedelju dana mi je bila Let’s Get Clinical. Skinite ovaj album, nećete zažaliti, pogotovo ako volite The Wombats i The Futureheads.
Moja jedina zamerka na njihov rad je taj što su u februaru zaobišli Srbiju. Imali su u Hrvatskoj i Sloveniji svirku, i zavidim svima koji su prisustvovali, jer je ovaj bend sjajan uživo.
Moja preporuka.
I’ll do graffiti, if you sing to me in French.